Agresivnost kod dece i kako je sprečiti / lečiti

 

Agresija se ne dešava zato što smo programirani da svetu odgovorimo neprijateljski. Svi imamo sposobnost da se ponašamo agresivno. Da li ćemo to uraditi ili ne, zavisi od toga kako doživljavamo svet.Agresija predstavlja nemogućnost kontrole impulsa na socijalno prihvatljiv način. Agresivne tendencije oblikovane su uslovima životne sredine - pritiscima, pretnjama, prilikama i posledicama koje deca doživljavaju. Podešavanjem ovih uslova možemo poboljšati ponašanje i promeniti tok razvoja agresije kod dece.To svakako  ne znači da ste krivi ako se vaše dete ispoljava agresivno ponašanje..

Vršnjaci, nastavnici, okruženje, medijske poruke, ideologije i kulturni faktori igraju bitnu ulogu.Borba sa problemima detetovog ponašanja je stresna i često demoralizujuća. Umanjuje  otpornost roditelja, osećaj optimizma, kompetentnosti i dobre volje. To može redefinisati odnos roditelj-dete na destruktivan način i navesti roditelja da razmišlja o svom detetu na načine koji narušavaju njegovu sposobnost da se nosi sa problemom.

Kontraproduktivne misli podstiču sukob i pogoršavaju probleme u ponašanju.

Agresivno ponašanje  može da predstavlja apel kako bi se na taj način dobilo više pažnje.Takođe, iza agresivnog ponašanja može stajati jednostavna provokacija. Agresija deteta može biti izraz bespomoćnosti  ili služiti nasilnom sprovođenju sopstvenih interesa. U nekim slučajevima agresivnim ponašanjem deca žele dobiti identitet i razviti svest o sebi.  Agresivno ponašanje kod dece dugoročno dovodi do ograničavanja u ponasanju i time do smanjenja sposobnosti nenasilnog rešavanja konflikta. Ono može biti ispoljeno u vidu prkosnog ponašanja,što se manifestuje  čestim svađama,ispoljavanjem besa,aktivnim suprotstavljanjem autoritetima,ometanjem drugih,optuživanjem i osvetoljubivošću,ili kroz poremećeno ponašanje pretnjama zastrašivanjem,tučom,okrutnošću prema drugim ljudima,mučenjem životinja.

Ljutnja je prirodna reakcija svih nas, pa tako i male dece. Postupanje prema dečijoj  ljutnji je možda najteži deo roditeljstva i vaspitačkog posla. Mnogi roditelji i vaspitači reaguju na pogrešan i destruktivan način.Kada dete postane ljuto, ono je prilično ograničeno u načinu ispoljavanja te ima  izbor da to ispolji   ponašanjem ili rečima.

 Ljutnja je normalna, i svako živo biće je oseća na izvestan način. Problem nastaje kada ne umemo adekvatno da  upravljamo njome. Jedna od najvažnijih zadataka roditelja jeste   izlaženje na kraj sa ljutnjom deteta na primeren i zreo način.

Prilikom učenje deteta u postupanju sa ljutnjom  treba biti  prijatan ali i  odlučan,a to znači  sa ljubavlju,ljubazno, optimistično, uzdržavajući se od osuđivanja,i biti istrajan.

Uspostavljanje discipline uz istovremeno ispoljavanje ljubavi prema detetu je neophodno.   

 Bliskost,razumevanje,uvažavanje potreba  takođe čine da dete mnogo povoljnije reaguje na disciplinu čak i onda kada se ne slažete sa njim.

Upotreba fizičkog kažnjavanja kao najčešćeg sredstva je štetno,jer se dete tada oseća poniženo,oseća nepravdu,umanjuje osećanje odgovornosti za ono što je učinilo.Dete se često poistovećuje sa licem koje ga kažnjava te uči da je ispravno biti agresivan i kažnjavati druge,te prenosi isti model u svoje roditeljstvo.

Na kraju želim da istaknem da je ljubav prema detetu iznad discipline.